Вести

5. мај 2026. · Петер Берншерер · Подели на Фејсбуку · Подели на Твитеру

Санкције против Ирана: Између политичке реторике и ефикасне стратегије

Канцелар Кристијан Штокер данас је објавио да ће Аустрија подржати све мере против Ирана, укључујући санкције. Ова објава долази након деценија санкционе политике западних држава против Исламске Републике, политике која је имала ограничену ефикасност.

Реалност претходних санкција

Иран је деценијама био предмет свеобухватних међународних санкција и ембарга. Резултати ове политике су отрежњујући: док обично становништво пати од инфлације, несташица и недостатка економских перспектива, владајуће муле и њихови сарадници једва да су морали да обуздају свој луксузни начин живота. Санкције систематски циљају погрешне људе.
Кључни разлог за неуспех лежи у доследном заобилажењу мера ембарга. Иран поседује значајне резерве нафте, а где има нафте, има и купаца – упркос свим званичним забранама. Кроз сложене мреже фиктивних компанија, посредника и држава које послују, иранска нафта наставља да тече на светско тржиште. Поред тога, трговина дрогом и процветајућа трговина оружјем обезбеђују стабилне изворе прихода за режим.

Искуства из директног рада са избеглицама
Као председник удружења PCs für alle Стекао сам увид у стварност иранских избеглица. Континуирано подржавамо људе који су морали да побегну од режима, а неколико њих је сада активно укључено у нашу организацију. Помагали смо дисидентима са њиховим захтевима за азил и слушали њихове приче – приче о прогону, мучењу и очајничком бекству од система који брутално сузбија све облике опозиције.
Ови људи нам из прве руке говоре како је тренутна политика санкција пропала: Њихове породице код куће трпе економске последице, док владари у Техерану остају нетакнути. Револуционарна гарда, званичници, муле – сви они имају приступ страним валутама, увозној луксузној роби и међународним финансијским мрежама. Санкције гурају обичне људе у сиромаштво и очај, а да притом не слабе режим.

Неуспех западне политике
Неугодна истина је да многе западне владе немају стварног интереса да затворе рупе у закону. Економски интереси, геополитичка разматрања и страх од раста цена енергије доводе их до тога да се задовоље симболичном политиком, док занемарују заиста болне мере.

Шта би заправо функционисало
Потребни кораци могу се јасно идентификовати:
Доследне финансијске санкције: Сви рачуни појединаца за које се докаже да сарађују са режимом или имају користи од њега морају бити замрзнути широм света. Ово захтева међународну координацију и политичку вољу да се предузму мере против моћних економских актера.
Кривично гоњење: Представници западних компанија које воде пословне односе са иранским режимом упркос санкцијама требало би да очекују кривичне последице. Само претња личном одговорношћу смањиће подстицај за заобилажење санкција.
Тотална дипломатска изолација: Без виза за присталице режима, без државних посета, без дипломатских контаката на високом нивоу. Режим мора да осећа да је потпуно међународно изолован све док фундаментално не промени своју политику.
Транспарентност и контрола: Потпуно праћење и објављивање свих токова нафте, доследно кривично гоњење кршења санкција и строге казне за компаније и државе учеснице.

Закључак
Даље најаве санкција без суштинске промене стратегије су само симболична политика. Ако западне владе озбиљно желе да изврше притисак на ирански режим, морају бити спремне да сносе стварне трошкове и доносе тешке одлуке. У супротном, политика санкција ће остати оно што је до сада била: терет за ирански народ, а истовремено стабилизује режим.
Иранске избеглице са којима радимо заслужују више од празних обећања. Заслужују политику која заправо погађа њихове угњетаче, а не њихове породице.